U vre­me­nu ka­da mla­di sve vi­še od­la­ze iz ze­mlje, jer ta­mo ne­gdje je bo­lje ne­go kod ku­će, ili uče­ći od sta­ri­jih shva­ta­ju da po­sto­je po­li­tič­ke, ro­đač­ke ili pri­ja­telj­ske pre­či­ce do rad­nog mje­sta, pri­mjer Mi­le­ne Bo­ge­tić, đa­ka ge­ne­ra­ci­je da­ni­lov­grad­ske gim­na­zi­je, po­ka­zu­je da ni­je­su baš svi mla­di ta­kvi. Iza Mi­le­ne je uspje­šno za­vr­še­no ško­lo­va­nje u Gim­na­zi­ji „Pe­tar Pr­vi Pe­tro­vić Nje­goš” u Da­ni­lov­gra­du, a za ono što je na­u­či­la ne­dav­no je do­bi­la i na­gra­du „To­mo Dra­go­vić”. Upra­va ško­le sva­ke go­di­ne to pri­zna­nje do­dje­lju­je naj­bo­ljem đa­ku, a nov­ča­ni dio na­gra­de do­bit­ni­ku mno­go zna­či za na­sta­vak ško­lo­va­nja. Mi­le­na is­ti­če da je na­gra­da od­li­čan mo­tiv da i na fa­kul­te­tu (ove škol­ske go­di­ne je upi­sa­la Ele­tro­teh­nič­ki fa­kul­tet u Pod­go­ri­ci) što bo­lje uči, a da po­tom zna­nje pri­mi­je­ni na rad­nom mje­stu i to u svo­joj ze­mlji, a ne da bo­lji ži­vot tra­ži u ino­stran­stvu.
– Bi­ti naj­bo­lji đak da­ni­lov­grad­ske gim­na­zi­je ve­li­ki je pod­strek za me­ne i mo­je ro­di­te­lje. Ni­je la­ko do­ći do tog pri­zna­nja, jer u gim­na­zi­ji ima pu­no od­lič­nih uče­ni­ka, ali ima­la sam od ko­ga da učim, ka­ko od pro­fe­so­ra, ta­ko i od oca, ko­ji je ugled­ni eko­no­mi­sta. On je do­bio broj­na pri­zna­nja za svo­je eko­nom­ske ino­va­ci­je, pa mi ni­je bi­lo te­ško da ne­što od to­ga pri­mi­je­nim i po­ka­žem u gim­na­zi­ji – po­ja­šnja­va Mi­le­na.
Ona do­da­je da pr­vi da­ni na fa­kul­te­tu pro­la­ze u uobi­ča­je­nom rit­mu, a po ono­me što se tra­ži na na­sta­vi i vje­žba­ma sma­tra da ne­će bi­ti te­ško pra­ti­ti i sa­vla­da­ti gra­di­vo. Mi­le­na je na fa­kul­tet do­šla s od­lič­nom pod­lo­gom iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke, pa su joj već mno­ge ma­te­ma­tič­ke i za­go­net­ke iz fi­zi­ke već da­nas ja­sne i la­ko ih rje­ša­va.
– Pu­no učim i oče­ku­jem da na tom pu­tu sa­vla­dam sve pre­pre­ke. Na­dam se da će i kod nas do­ći vri­je­me ka­da će se zna­nje mno­go vi­še ci­je­ni­ti ne­go da­nas. Oče­ku­jem da to zna­nje pri­mi­je­nim u svo­joj dr­ža­vi i pri­želj­ku­jem da usko­ro do­bi­jem šan­su da po­ka­žem šta znam, a ne da zbog to­ga od­la­zim iz ze­mlje. Mla­di su da­nas pri­nu­đe­ni da od­la­ze iz Cr­ne Go­re, jer se od zna­nja mno­go vi­še ci­je­ne ne­ke dru­ge stva­ri, pa je za da­na­šnje aka­dem­ske (ne)pri­li­ke ade­kvat­ni­je ge­slo da je ne­zna­nje moć, a to bi tre­ba­lo da va­ži is­klju­či­vo za zna­nje. Zbog to­ga i ne ču­di što je kod nas sve ma­nje pra­vih ka­dro­va u obra­zo­va­nju, zdrav­stvu i osta­lim sfe­ra­ma dru­štve­nog ži­vo­ta, jer tre­nut­no vla­da ne­ka van­na­uč­na kli­ma. U njoj sva­ko mo­že da do­bi­je di­plo­mu, a da je za­pra­vo i ni­je za­slu­žio – opi­su­je Mi­le­na aka­dem­ske zgo­de i ne­zgo­de u Cr­noj Go­ri.
I.M.


Me­đu Bo­ge­ti­ći­ma 20 dok­to­ra na­u­ka

Uspjeh Mi­le­ne Bo­ge­tić ni­je slu­ča­jan, jer po­ti­če iz po­ro­di­ce ko­ja se kao ri­jet­ka ko­ja u Da­ni­lov­gra­du i ši­re mo­že po­hva­li­ti na­uč­nim i osta­lim obra­zov­nim ti­tu­la­ma. Vri­jed­ni hro­ni­ča­ri ovo­ga brat­stva utvr­di­li su da me­đu Bo­ge­ti­ći­ma ima pre­ko 130 vi­so­ko­o­bra­zo­va­nih lju­di (ve­ći­nom se ra­di o eko­nom­skim stu­di­ja­ma), a me­đu nji­ma je čak 20 dok­to­ra na­u­ka i ma­gi­sta­ra. U Bje­lo­pa­vli­ći­ma je za­pi­sa­no da je sa­mo jed­na ku­ća Bo­ge­ti­ća iz­nje­dri­la pet dok­to­ra na­u­ka! Uz to pre­da­nje pam­ti da je i pr­vi uči­telj vla­di­ke Ra­da bio iz ovo­ga brat­stva.
Mi­le­na sa pu­no po­no­sa go­vo­ri o svom pra­dje­du Mi­li­ji Bo­ge­ti­ću, so­lun­skom bor­cu i ve­li­kom ju­na­ku, či­je se me­da­lje za hra­brost i žr­tvu za svo­ju otadž­bi­nu na­la­ze u nje­noj po­ro­di­ci. One je oba­ve­zu­ju da i ona da sve od se­be, ka­ko bi bi­la rav­na uče­nim pre­ci­ma iz se­la Vu­či­ce na­do­mak Da­ni­lov­gra­da. Ona za­klju­ču­je da je ve­ći­na nje­nih obra­zo­va­nih pre­da­ka bo­lji ži­vot tra­ži­la u ve­li­kom svi­je­tu, ali se na­da da će se to pro­mi­je­ni­ti i da Bo­ge­ti­ći vi­še ne­će ići iz Cr­ne Go­re.
– Uko­li­ko zna­nje po­sta­ne stvar­na moć u Cr­noj Go­ri, za­što bi­smo od­la­zi­li u tu­đi svi­jet? – pi­ta se Mi­le­na.